8. jun 2013. Osamsto ljudi je ušlo u napušteni bioskop u centru Barselone kako bi održali projekciju dokumentarnog filma. Stara zgrada je preimenovana u Bioskop ’Patricia Heras’, u čast devojke koja je izvršila samoubistvo dve godine ranije. Ali ko je Patricia? Zašto je odlučila da oduzme sebi život? Kakve veze njena smrt ima sa Barselonom? Upravo su odgovori na ova pitanja razlog zbog kojeg je izvedena ilegalna akcija koja će privući mnogo publiciteta: istina o jednom od najgorih slučajeva policijske korupcije u Barseloni, mrtvom
gradu.
*
U noći 4. februara 2006. ispred starog okupiranog pozorišta u centru Barselone se održavala žurka na otvorenom. Policija je započela akciju prekidanja žurke i kada su počeli da koriste palice, ljudi iz zgrade su odgovorili bacanjem predmeta. Nekoliko sati kasnije, gradonačelnik je u obraćanju medijima rekao da je jednog policajca, koji nije nosio šlem, saksija pogodila u glavu i da se nalazi u komi.
Hapšenja koja su usledila odmah nakon te tragične nesreće bila su čin osvete. Tri uhapšena mladića, poreklom iz Južne Amerike, su bili mučeni i dve godine držani u pritvoru, čekajući suđenje na kojem nije bilo bitno ko je šta uradio. Nije bilo ni od kakve važnosti što je predmet koji je pogodio policajca došao sa krova, dok su se pritvorenici nalazili na ulici. Dvoje koji su takođe uhapšeni te noći– Patricia i Alfredo – nisu čak ni bili prisutni na mestu događaja: uhapšeni su u obližnjoj bolnici, jer su bili sumnjivi zbog svog izgleda. Iako im se nije sudilo kao pojedincima, već kao grupi, nije bio bitan ni nedostatak dokaza koji bi ih sve okrivio.
To je bio generički neprijatelj, iskonstruisan za novine i političare uzorne Barselone. Barselone, grada koji je upravo tada doneo takozvanu „građansku uredbu“, higijenistički zakon kojim je napravljen zakonski okvir koji savršeno odgovara planovima za džentrifikaciju nekih centralnih krajeva gada, pogodnih za turizam. Ljudi uhapšeni te noći su bili žrtveni jarci koji su se, zbog svog izgleda, savršeno uklapali u lik antisistemskih otpadnika: unutrašnjih neprijatelja koje taj uzorni grad u poslednje vreme sve više generiše.
Godinama kasnije, dva policajca su izbačena iz službe i osuđena na preko dve godine zatvora zbog mučenja crnog mladića. Presuda je pokazala da su tokom istrage lagali i manipulisali dokazima. Kako bi prikrili mučenje optužili su dečka za dilovanje droge, ali je sudija otkrio nameštaljku: u pitanju je bio sin diplomate, ambasadora Trinidada i Tobaga u Norveškoj.
Ispostavilo se da su u pitanju isti policajci koji su mučili uhapšene u noći 4. februara 2006. i koji su na suđenju svedočili protiv njih. U oba slučaja je primenjen isti modus operandi. Jedina razlika –društveni položaj žrtava.
Ovo je ko zna koja po redu priča o nedodirljivosti policije, dobro začinjena rasizmom, klasizmom i kršenjem osnovnih prava, prikrivena od strane pravosudnog sistema koji je naslednik frankističkog režima i političara opsednutih tržištem nekretnina koje omogućava stvaranje
Nove Barselone, na uštrb njenih stanovnika.
*
‘Ciutat morta’ je 17. januara ove godine prikazan na katalonskoj televiziji. Iako je emitovan na skrajnutijoj od dve javne televizijske stanice, van udarnog termina i cenzurisan izbacivanjem pet minuta materijala, film je pratilo 500.000 ljudi, što je rekordna gledanost u
istoriji te stanice.
(Xapo Ortega i Xavier Artigas, 2014; 127min)
19. februar, u 19č
Markerov ‘Le Fond de l’air est rouge’, izašao 1977, i dalje predstavlja izuzetnu hroniku Nove levice tokom ’60-ih i ’70-ih godina 20. veka. ‘Le Fond…’ je tročasovna, dvodelna (‘Nežne šake’ i ‘Odsečene šake’) zbirka dokumentarnih snimaka (većinu njih je, tokom desetak godina, snimio sam Marker i iskombinovao ih sa materijalom do kojeg je došao iz brojnih izvora), nekih filmskih isečaka (film počinje kadrovima iz Ajzenštajnove ‘Oklopnjače Potemkin’), muzike Lučana Berija i naracije u prvom licu (koju je napisao Marker, ali je čita grupa glumaca). Ovaj letopis radikalne borbe prati njen put od herojskog ustanka do reakcionarnog povratka na početne pozicije, od ogromne početne energije protesta do njihovog autoritarnog sloma.
